U našem parku, na kraju grada,

gde prvi put smo se sreli,  

na klupi u senci Jasenovog hlada,  

tamo su počeli naši snovi svi.

Tamo sam te čekala sa jutarnjom rosom,  

čekala sa čežnjom da ti vidim oči,  

došao si drag i sa crnom kosom,  

ukrao mi snove i sve moje noći.  

Od tada sam znala, živeću za tebe,  

i da čovek moj si za vremena sva,  

u očima tvojim tražila sam sebe,

tamo sam se našla, to sam bila ja.

Ti i ja, daleko smo sada,

ali naše duše zauvek su skupa,

i tamo u senci Jasenovog hlada,

naš prvi pogled čuva naša klupa.

Čuva naš susret i zagrljaj prvi,

čuva trenutak i radjanje sreće,

da jedno drugom od tad smo u krvi,

naša stara klupa nikom reći neće.

Ovo je napisala jedna prelepa Škorpija!

Dižem se sa klupe
i hteo bih poći,
a stari Jasen ponovo se javi:
“OSTANI,MOŽDA ĆE DOĆI!”

POZDRAV ZA SVE DOBRE LJUDE KOJI POSEĆUJU OVAJ BLOG, NOĆAS  PUTUJEM ZA CRNU GORU NA MORE, PA ZDRAVLJE, VIDIMO SE I ČUJEMO ZA DESETAK DANA!

ĆAO!

 1. strofa (Marcelo):
I nocas gledam u zvezde. Pitam se, sta je sudbina?
Drhtaj u grudima. Zemlja vecito zedna za suzama
i bol sto obuzima. I nocas cekamo Godoa na stepenistu metroa
-sanjam sivo. A sanjao bih zivot…
O Boze, cije to grehove skupo placamo?
Cije dugove vracamo?
Svi uzaludni ratovi… kisni dani bez duge…
mladi zivoti na koje su cekale neke nove pruge…
Vise ne gledaj svoj dom andjele! Umreces od tuge!
Zbog laznog rodoljublja, vrsnjaci su ginuli
a nisu ni krivi…
O Boze, ja priznajem, ja sam PICKA - ja volim da zivim!!!
…a slike masu sa zidova, iako kazu da vreme leti…
Molim se suncu da nas se ponovo seti.
I kunem se Bogom, vala, nema tog ideala vrednog mog jedinog zivota!
Svi veliki filozofi-utopisti - hvala,
al’ mene ne tesi ta spika o patriotizmu, dogme i lazne nauke.
Ja znam da mrtvi placu, jer srcem cujem jauke!
Jecaju i kunu… pitaju “Zasto?”… “Jel bilo vredno?”
Jel bilo vredno? Reci to majci sto je izgubila jedino cedo!
…a mi i dalje zivimo bedno i u ocaju…
Suze za raju u starom kraju. Celom svetu! Nek znaju!
Nek znaju da se ovde pucalo i plakalo iz istog ocaja!
Nek znaju da ni dan danas ne znamo ni razloga ni znacaja!
Rokao sam mikrofon u Tuzlu, primili su me kao brata…
Pa svima je dosta rata! Mrznja nije nasa, vec nam je data!
O tata, reci zar danas treba da mrzim Hrvata ili Muslimana?
Pa sve nas muci ista rana iz starih dana!
Ljudi su ljudi, bez obzira sa ovog ili onog meridijana.
Iste nas stvari plase…
Oprosti nam grehove nase.

Refren (Marcelo):
Oce nas!
Ja nisam taj sto zna, al’ nadam se da bar ti znas
otkud toliki bol, suze i strah?
Pepeo pepelu i prah opet postace prah,
al’ niko nece znati sto je na brata pucao brat…
Oce nas!
Ja nisam taj sto zna, al’ nadam se da bar ti znas
otkud toliki bol, suze i strah?
Pepeo pepelu i prah opet postace prah,
al’ niko nece znati sto je na brata pucao brat…

2. strofa (Edo Maajka):
Jadno je nase i povodljivo stanovnistvo.
Covek kad nista nema, najlakse mu prodat zajednistvo.
Opet je uplakan cijeli Balkan…
Imamo velke nacije sa malo mozga.
Tvrde oceve i vodje - oni su nam k’o droga:
cijelo vreme biramo lose sisteme…
Dragi moji ljudi, pa vrijeme je da se krene!
Necu vise metke da ispucavam sa sumnjive pretke!
Necu cijeli zivot da zivim pocetke!
Mamu vam jebem: dje god da krenem - u Evropu,
ljevo, desno, napred, iza - treba mi viza!
…i nasa je glupost strah i neodlucnost.
Vecinska zelja da smo u mentalitetu sela.
Taman dobro krenemo - pa u mrznju skrenemo,
nemamo strpljenja za nove, pa onda venemo….
Zaboravili smo kako se smijat. Ti misici na licu
nam se jednostavno ne micu…
Hej, evo ga! Kad estradu vidim,
i opet nestane… kad se sjetim dje zivim.

Refren (Marcelo):
Oce nas!
Ja nisam taj sto zna, al’ nadam se da bar ti znas
otkud toliki bol, suze i strah?
Pepeo pepelu i prah opet postace prah,
al’ niko nece znati sto je na brata pucao brat…
Oce nas!
Ja nisam taj sto zna, al’ nadam se da bar ti znas
otkud toliki bol, suze i strah?
Pepeo pepelu i prah opet postace prah,
al’ niko nece znati sto je na brata pucao brat…

Tuzno gledas me nisi srecna s njim
nikad niko s pola srca nece voljeti
da budes sa mnom ti, nije dao Bog
sada i on zali sto nismo zajedno

Ref.
Moje maleno, ti si zivot moj
sve dok zemljom hodam bicu samo tvoj
moje maleno, znas ti to
do posljednje kapi krvi bicu samo tvoj

Za mnom je i Bog suzu pustio
medju ljude s tobom srece nisam imao
zivot ne zalim, sad bih umro
kad bi s tobom ja u raju bio ponovo

 Ref.

Hej, maleno

Dragi, sad ne mogu da pricam
rijeci vise nemaju smisla
ne mogu da budem sa tobom
a nisam srecna s njim
kunem se nikada ga necu voljeti

 SREĆKO SAVOVIĆ 

 Carobno jutro

Sto je to, tako snazno da pogledas
mozda znak da si covjek
kojeg zelim kraj sebe

Jedna iskra je dovoljna
da zapali vatru da ispustim glas
njezno ljubis mi vrat
kao stranac u noci iz mog sna

Obecaj mi da smo zivot ti i ja
jedna olujna noc
mokra sva od dodira
u meni sve gori
pod rukama tvojim
ja umirem sad

 Obecaj mi da smo snaga valova
podivljali zar na vrelim usnama
to carobno jutro u ocima mojim
kad tvoja sam sva

Prije tebe tuge su me stoput slomile
voljela sam druge u njima trazila sam te

Ne daj me, vise nikad nikome

cijeli zivot cekam

slomljenog srca da suze mi
obrises sve

Obecaj mi da…

NINA BADRIĆ

Moja ljubav

Znas li da nisam mogla disati
jedva sam misli stigla sabrati
kad sam te tada vidjela
srce mi je moglo zastati

Htjela sam istog trena otici
tvoj pogled mogao me ubiti
ko da je bilo sudjeno
sve moje tad je tvoje postalo

 Ref.
Nije me sram ti si mi uvijek bio drag
nisam ti mogla ni znala reci
da moje srce od prvog trena ti pripada 

Nije me sram neka zagrme gromovi
neka se kisa kroz oblak prolomi
da cuju svi da moja ljubav si ti

Sjecam se nasih prvih susreta
uvijek prekratka noc za zagrljaj
samo si me njezno ljubio
ne znas kol’ko si mi falio

 Tad sam ti cijeli zivot pricala
tisina rijetko kad je trajala
rekla sam da si moje sve
da me svaki prije slomio za tren

   NINA BADRIĆ

                         Božur           

  Kako je lepa ova noć! Gle, svuda,
  S topole, ‘rasta, bagrema i duda,

  U mlazevima zlatokosim pada
  Nesustastvena mesečina. Sada,          

  Nad livadama gde trava miriše,
  U rascvetanim granama, svrh njiva
  Koje se crne posle bujne kiše,

  Velika duša mesečeva sniva.       

  Sve mirno. tajac. Ćuti polje ravno
  Gde nekad pade za četama četa…
   - Iz mnoge krvi izniknuo davno,
  Crven i plav, Kosovom božur cveta…

                Nema nezavisnosti

Kraj odlomka Boja na Kosovo:

Carica Milica: “Lazar na Kosovu nije poginuo zato da se otimamo oko njegove krune, nego je poginuo zato da ostanemo okupljeni oko njegove glave”.

Levèanin: “Bilo kako bilo gospoðo Milice, Lazar je mrtav, a Brankoviæ je živ i jedno i drugo je dobro za Srbiju”.

Carica Milica: “Koju Srbiju? Za Srbiju koja zaboravlja sopstvenu decu, svoje junake, svoje muèenike, a obuva, odeva, hrani i slavi one koji sanjaju da je sahrane. Najedanput Vuèe Brankoviæu one koje smo nahranili i napili i èije smo konje napojili, žedne nas preko vode preveli. Pa za koju æete se Srbiju odluèiti?

Vuk Brankoviæ: “Zar ti ne shvataš Milice da su Turci na Kosovu konaèno srušili srpsko carstvo”?

Carica Milica: “Srbiju na Kosovu nisu pobedili Turci, pobedile su je njene vojvodine, despotovine i kneževine”.

Vuk Brankoviæ: “Ako Srbija misli da se spašava treba da zaboravi na Kosovo što pre”.

Carica Milica: “Šta æe da pamti ako zaboravi Kosovo? … Kosovo je mesto sa koga se Srbija penje u nebo”.

“Neæemo sahraniti glavu Lazarevu, nego æemo je položiti u zemlju kao seme… Kako da Te ne oplakujem, kako da ne ridam, i kako tužna da ne tugujem za Tobom kad mi se s’ Tobom sve na svetu ugasilo. I kako da ti se radosna ne radujem, kad mi se vraæaš sijajuæi i svetleæi. U boj si otišao k’o veliki junak, a vraæaš nam se k’o veliki muèenik, vraæaš nam se veæi no kad si otišao. I kako da te ne slavimo danas, kad se sa kišom naših suza penješ u oblake, da primaš gornje vence, a ostavljaš nas u ovom slepom svetu sa Stefanom, kao sa oèima”!

Stefan: “POMOZI GOSPODE, DA OBORENA U PRAH, IZ PRAHA USTANE, DA SE RASUTA SABERE, DA OSLEPELA PROGLEDA, DA UBIJENA, MUÈENA I SPALjENA, DA ZAKLANA, ZGAŽENA, OBEŠENA I RASPETA, U ZNANE I NEZNANE GROBOVE SAHRANjENA, IZ SVIH GROBOVA I MUKA VASKRSLA, CELA SRBIJA STANE POD JEDAN VENAC”!

Neostvareni san: na pustom ostrvu sa … , ali ne ovo ostrvo što se vidi palma nego ono ostrvo u daljini!