U našem parku, na kraju grada,

gde prvi put smo se sreli,  

na klupi u senci Jasenovog hlada,  

tamo su počeli naši snovi svi.

Tamo sam te čekala sa jutarnjom rosom,  

čekala sa čežnjom da ti vidim oči,  

došao si drag i sa crnom kosom,  

ukrao mi snove i sve moje noći.  

Od tada sam znala, živeću za tebe,  

i da čovek moj si za vremena sva,  

u očima tvojim tražila sam sebe,

tamo sam se našla, to sam bila ja.

Ti i ja, daleko smo sada,

ali naše duše zauvek su skupa,

i tamo u senci Jasenovog hlada,

naš prvi pogled čuva naša klupa.

Čuva naš susret i zagrljaj prvi,

čuva trenutak i radjanje sreće,

da jedno drugom od tad smo u krvi,

naša stara klupa nikom reći neće.

Ovo je napisala jedna prelepa Škorpija!

Dižem se sa klupe
i hteo bih poći,
a stari Jasen ponovo se javi:
“OSTANI,MOŽDA ĆE DOĆI!”