U našem parku, na kraju grada,

gde prvi put smo se sreli,  

na klupi u senci Jasenovog hlada,  

tamo su počeli naši snovi svi.

Tamo sam te čekala sa jutarnjom rosom,  

čekala sa čežnjom da ti vidim oči,  

došao si drag i sa crnom kosom,  

ukrao mi snove i sve moje noći.  

Od tada sam znala, živeću za tebe,  

i da čovek moj si za vremena sva,  

u očima tvojim tražila sam sebe,

tamo sam se našla, to sam bila ja.

Ti i ja, daleko smo sada,

ali naše duše zauvek su skupa,

i tamo u senci Jasenovog hlada,

naš prvi pogled čuva naša klupa.

Čuva naš susret i zagrljaj prvi,

čuva trenutak i radjanje sreće,

da jedno drugom od tad smo u krvi,

naša stara klupa nikom reći neće.

Ovo je napisala jedna prelepa Škorpija!

Dižem se sa klupe
i hteo bih poći,
a stari Jasen ponovo se javi:
“OSTANI,MOŽDA ĆE DOĆI!”

POZDRAV ZA SVE DOBRE LJUDE KOJI POSEĆUJU OVAJ BLOG, NOĆAS  PUTUJEM ZA CRNU GORU NA MORE, PA ZDRAVLJE, VIDIMO SE I ČUJEMO ZA DESETAK DANA!

ĆAO!

                           SUZE

 1. strofa (Marcelo):
I nocas gledam u zvezde. Pitam se, sta je sudbina?
Drhtaj u grudima. Zemlja vecito zedna za suzama
i bol sto obuzima. I nocas cekamo Godoa na stepenistu metroa
-sanjam sivo. A sanjao bih zivot…
O Boze, cije to grehove skupo placamo?
Cije dugove vracamo?
Svi uzaludni ratovi… kisni dani bez duge…
mladi zivoti na koje su cekale neke nove pruge…
Vise ne gledaj svoj dom andjele! Umreces od tuge!
Zbog laznog rodoljublja, vrsnjaci su ginuli
a nisu ni krivi…
O Boze, ja priznajem, ja sam PICKA – ja volim da zivim!!!
…a slike masu sa zidova, iako kazu da vreme leti…
Molim se suncu da nas se ponovo seti.
I kunem se Bogom, vala, nema tog ideala vrednog mog jedinog zivota!
Svi veliki filozofi-utopisti – hvala,
al’ mene ne tesi ta spika o patriotizmu, dogme i lazne nauke.
Ja znam da mrtvi placu, jer srcem cujem jauke!
Jecaju i kunu… pitaju “Zasto?”… “Jel bilo vredno?”
Jel bilo vredno? Reci to majci sto je izgubila jedino cedo!
…a mi i dalje zivimo bedno i u ocaju…
Suze za raju u starom kraju. Celom svetu! Nek znaju!
Nek znaju da se ovde pucalo i plakalo iz istog ocaja!
Nek znaju da ni dan danas ne znamo ni razloga ni znacaja!
Rokao sam mikrofon u Tuzlu, primili su me kao brata…
Pa svima je dosta rata! Mrznja nije nasa, vec nam je data!
O tata, reci zar danas treba da mrzim Hrvata ili Muslimana?
Pa sve nas muci ista rana iz starih dana!
Ljudi su ljudi, bez obzira sa ovog ili onog meridijana.
Iste nas stvari plase…
Oprosti nam grehove nase.

Refren (Marcelo):
Oce nas!
Ja nisam taj sto zna, al’ nadam se da bar ti znas
otkud toliki bol, suze i strah?
Pepeo pepelu i prah opet postace prah,
al’ niko nece znati sto je na brata pucao brat…
Oce nas!
Ja nisam taj sto zna, al’ nadam se da bar ti znas
otkud toliki bol, suze i strah?
Pepeo pepelu i prah opet postace prah,
al’ niko nece znati sto je na brata pucao brat…

2. strofa (Edo Maajka):
Jadno je nase i povodljivo stanovnistvo.
Covek kad nista nema, najlakse mu prodat zajednistvo.
Opet je uplakan cijeli Balkan…
Imamo velke nacije sa malo mozga.
Tvrde oceve i vodje – oni su nam k’o droga:
cijelo vreme biramo lose sisteme…
Dragi moji ljudi, pa vrijeme je da se krene!
Necu vise metke da ispucavam sa sumnjive pretke!
Necu cijeli zivot da zivim pocetke!
Mamu vam jebem: dje god da krenem – u Evropu,
ljevo, desno, napred, iza – treba mi viza!
…i nasa je glupost strah i neodlucnost.
Vecinska zelja da smo u mentalitetu sela.
Taman dobro krenemo – pa u mrznju skrenemo,
nemamo strpljenja za nove, pa onda venemo….
Zaboravili smo kako se smijat. Ti misici na licu
nam se jednostavno ne micu…
Hej, evo ga! Kad estradu vidim,
i opet nestane… kad se sjetim dje zivim.

Refren (Marcelo):
Oce nas!
Ja nisam taj sto zna, al’ nadam se da bar ti znas
otkud toliki bol, suze i strah?
Pepeo pepelu i prah opet postace prah,
al’ niko nece znati sto je na brata pucao brat…
Oce nas!
Ja nisam taj sto zna, al’ nadam se da bar ti znas
otkud toliki bol, suze i strah?
Pepeo pepelu i prah opet postace prah,
al’ niko nece znati sto je na brata pucao brat…

Moje maleno, ti si zivot moj

Tuzno gledas me nisi srecna s njim
nikad niko s pola srca nece voljeti
da budes sa mnom ti, nije dao Bog
sada i on zali sto nismo zajedno

Ref.
Moje maleno, ti si zivot moj
sve dok zemljom hodam bicu samo tvoj
moje maleno, znas ti to
do posljednje kapi krvi bicu samo tvoj

Za mnom je i Bog suzu pustio
medju ljude s tobom srece nisam imao
zivot ne zalim, sad bih umro
kad bi s tobom ja u raju bio ponovo

 Ref.

Hej, maleno

Dragi, sad ne mogu da pricam
rijeci vise nemaju smisla
ne mogu da budem sa tobom
a nisam srecna s njim
kunem se nikada ga necu voljeti

 SREĆKO SAVOVIĆ 

 Carobno jutro

Sto je to, tako snazno da pogledas
mozda znak da si covjek
kojeg zelim kraj sebe

Jedna iskra je dovoljna
da zapali vatru da ispustim glas
njezno ljubis mi vrat
kao stranac u noci iz mog sna

Obecaj mi da smo zivot ti i ja
jedna olujna noc
mokra sva od dodira
u meni sve gori
pod rukama tvojim
ja umirem sad

 Obecaj mi da smo snaga valova
podivljali zar na vrelim usnama
to carobno jutro u ocima mojim
kad tvoja sam sva

Prije tebe tuge su me stoput slomile
voljela sam druge u njima trazila sam te

Ne daj me, vise nikad nikome

cijeli zivot cekam

slomljenog srca da suze mi
obrises sve

Obecaj mi da…

NINA BADRIĆ

Moja ljubav

Znas li da nisam mogla disati
jedva sam misli stigla sabrati
kad sam te tada vidjela
srce mi je moglo zastati

Htjela sam istog trena otici
tvoj pogled mogao me ubiti
ko da je bilo sudjeno
sve moje tad je tvoje postalo

 Ref.
Nije me sram ti si mi uvijek bio drag
nisam ti mogla ni znala reci
da moje srce od prvog trena ti pripada 

Nije me sram neka zagrme gromovi
neka se kisa kroz oblak prolomi
da cuju svi da moja ljubav si ti

Sjecam se nasih prvih susreta
uvijek prekratka noc za zagrljaj
samo si me njezno ljubio
ne znas kol’ko si mi falio

 Tad sam ti cijeli zivot pricala
tisina rijetko kad je trajala
rekla sam da si moje sve
da me svaki prije slomio za tren

   NINA BADRIĆ

                         Božur           

  Kako je lepa ova noć! Gle, svuda,
  S topole, ‘rasta, bagrema i duda,

  U mlazevima zlatokosim pada
  Nesustastvena mesečina. Sada,          

  Nad livadama gde trava miriše,
  U rascvetanim granama, svrh njiva
  Koje se crne posle bujne kiše,

  Velika duša mesečeva sniva.       

  Sve mirno. tajac. Ćuti polje ravno
  Gde nekad pade za četama četa…
   - Iz mnoge krvi izniknuo davno,
  Crven i plav, Kosovom božur cveta…

                Nema nezavisnosti

Kraj odlomka Boja na Kosovo:

Carica Milica: “Lazar na Kosovu nije poginuo zato da se otimamo oko njegove krune, nego je poginuo zato da ostanemo okupljeni oko njegove glave”.

Levèanin: “Bilo kako bilo gospoðo Milice, Lazar je mrtav, a Brankoviæ je živ i jedno i drugo je dobro za Srbiju”.

Carica Milica: “Koju Srbiju? Za Srbiju koja zaboravlja sopstvenu decu, svoje junake, svoje muèenike, a obuva, odeva, hrani i slavi one koji sanjaju da je sahrane. Najedanput Vuèe Brankoviæu one koje smo nahranili i napili i èije smo konje napojili, žedne nas preko vode preveli. Pa za koju æete se Srbiju odluèiti?

Vuk Brankoviæ: “Zar ti ne shvataš Milice da su Turci na Kosovu konaèno srušili srpsko carstvo”?

Carica Milica: “Srbiju na Kosovu nisu pobedili Turci, pobedile su je njene vojvodine, despotovine i kneževine”.

Vuk Brankoviæ: “Ako Srbija misli da se spašava treba da zaboravi na Kosovo što pre”.

Carica Milica: “Šta æe da pamti ako zaboravi Kosovo? … Kosovo je mesto sa koga se Srbija penje u nebo”.

“Neæemo sahraniti glavu Lazarevu, nego æemo je položiti u zemlju kao seme… Kako da Te ne oplakujem, kako da ne ridam, i kako tužna da ne tugujem za Tobom kad mi se s’ Tobom sve na svetu ugasilo. I kako da ti se radosna ne radujem, kad mi se vraæaš sijajuæi i svetleæi. U boj si otišao k’o veliki junak, a vraæaš nam se k’o veliki muèenik, vraæaš nam se veæi no kad si otišao. I kako da te ne slavimo danas, kad se sa kišom naših suza penješ u oblake, da primaš gornje vence, a ostavljaš nas u ovom slepom svetu sa Stefanom, kao sa oèima”!

Stefan: “POMOZI GOSPODE, DA OBORENA U PRAH, IZ PRAHA USTANE, DA SE RASUTA SABERE, DA OSLEPELA PROGLEDA, DA UBIJENA, MUÈENA I SPALjENA, DA ZAKLANA, ZGAŽENA, OBEŠENA I RASPETA, U ZNANE I NEZNANE GROBOVE SAHRANjENA, IZ SVIH GROBOVA I MUKA VASKRSLA, CELA SRBIJA STANE POD JEDAN VENAC”!

Neostvareni san: na pustom ostrvu sa … , ali ne ovo ostrvo što se vidi palma nego ono ostrvo u daljini!

Kažu da liči na Nedu Ukraden. Kaže da voli slobodu, da voli decu, da voli zelenu i ” crnu” boju, da voli cveće i da voli …

Ovo je njena pesma

Na silu

Pamtim sta sam ti sve oprostila
kad si me najvise vredjao
a ja te najbolje ugostila
na prevare na oba oka zazmurila
al’ vise ne mogu, sada te ostavljam
dok nije kasno ja bih pozurila

Ref.
Na silu, nista mi ne mozes na silu
necu da ostanem na silu
mada je to u tvome stilu
da pretis da se svetis

Na silu, nista mi ne mozes na silu
necu da ostanem na silu
jaci je ponos moj od bola
ma, idi dodjavola

Pamtim sve nase svadje i razlike
kad si me najvise vredjao
ja sam te slavila ko praznike
na uvrede osmehom uvek ti vracala
al’ vise ne mogu, sada te ostavljam
dosta sam grehe tvoje placala

Moguće je davati bez ljubavi, ali nije moguće voleti bez davanja.

Ovo sam skinuo sa nekog bloga:

Ruza je ljepa, ali nikada niste vidjeli Onu koja je posadila tu ruzu. Nikada niste osjetili dodir ruku koje su razgrnule zemlju da bi ubacili sjeme ruze kojoj se sada vi divite. Niste osjetili ljubav kojom je ta ruza njegovana. Niste vidjeli lice, osmijeh, njeznost… One od koje je ruza naucila tajnu ljepote, cistoce, njeznosti…

Sunce grije i obasjava svako bice na planeti. Sunce vidi i Nju. Vidi najdivnije ljudsko bice. Svaki put kada Sunce vidi Njezinu srecu, osmijeh, ljubav… onda jos jace zasija, jer se raduje uz Nju. Zar mislite da bih propustio da vidim njezinu srecu, pa makar izgubio vid? Njezin osmijeh, sreca, radost…. to je sve moje.

Oluja na koju izlazim nije nista u odnosu na strah da je Ona negdje sama i drhti. Kada izadjem saljem joj svu moju hrabrost, svu moju ljubav, saljem joj misli koje samo Ona smije da zna.

Nocu pricam Mjesecu sve zelje, snove, nade… Pa u svitanje kada bude sretao Sunce neka sve isprica. Neka onda Sunce jutrom svojim prvim zrakama pomiluje Njeno lice i prenese joj moje rijeci.

Za sva ostala pitanja koja ste imali morao bi vas pustit u moje snove. Mojim snovima samo Ona ima pristup.”

MACA KOJA VOLI ZELENU BOJU!!!

Šta reći za devojku u zelenom, izabrao sam tu temu, tj. za pozadinu zato što najviše voli tu boju! Ona zelenu, a ja crnu!

Rani majka dva nejaka sina,
U zlo doba u gladne godine,
Na preslicu i desnicu ruku.
Lepa im je imena nadela:
Jednom Predrag, a drugom Nenade.
Predrag majci do konja doraste,
A do konja, i do bojna koplja,
Pak odbeže svoju staru majku
I pribeže gori u ajduke.
Osta majka raneći Nenada,
Nenad braca ni zaznao nije.
I Nenad je majci dorastao
A do konja i do bojna koplja,
Pak odbeže svoju staru majku,
I pribeže gori u ajduke,
Ajdukova tri godine dana.
On je junak mudar i razuman,
I srećan je svuda na mejdanu;
Učini ga družba starešinom,
Starešova tri godine dana.
Al’ se mlađan zaželio majke,
Družbini je braći besedio:
“Oj družbino, moja braćo draga!
“Ja sam vam se zaželio majke,
“Ajte, braćo, da delimo blago,
“Da idemo svaki svojoj majci.”
Družbina ga rado poslušala.
Kako koji izasipa blago,
Taj se njemu i zaklinje teško:
Koji bracem, a koji sestricom;
A kad Nenad svoj’ izasu blago,
Družbini je braći besedio:
“Oj družbino, moja braćo draga!
“Brata nemam, a sestrice nemam,
“Već: tako mi Boga jedinoga!
“Desnica mi ne usala ruka
“Dobru konju griva ne opala!
“I britka mi sablja ne rđala![13]
“Ni u mene više nema blaga.”
Kad su tako podelili blago,
Nenad sede na dobra konjica,
Pak se diže svojoj staroj majci
Lepo ga je dočekala majka,
Pred njeg’ nosi slatku đakoniju.
Kad su bili seli za večeru,
Nenad majci tijo besedio:
“Oj starice, moja mila majko!
“Da mi nije od ljudi sramote,
“Da mi nije od Boga greote,
“Ne bi rek’o, da si moja majka:
“Zašt’ mi nisi braca porodila,
“Jali braca, jali milu seju?
“Kad sam bio s društvom na deobi,
“Svaki mi se zaklinjaše teško:
“koji bracem, a koji sestricom,
“A ja, majko, sobom i oružjem,
“I dobrijem konjem ispod sebe.”
Stara mu se nasmejala majka:
“Ne budali, mlađani Nenade!
“Ja sam tebi braca porodila,
“Predragoga tvog brata rođenog,
“I juče sam za njeg’ razabrala!
“Da s’ naodi i da ajdukuje
“U zelenoj gori Garevici,
“Pred četom je junak arambaša.”
Besedi joj mlađani Nenade:
“Oj starice, moja mila majko!
“Pokroj na me sve novo odelo,
“Sve zeleno od čoe zelene,
“A okratko s goricom Jednako,
“Da je idem braca da potražim,
“Da me živa moja želja mine.”
Besedi mu stara mila majka:
“Ne budali, mlađani Nenade!
“Jer ćeš ludo izgubiti glavu.”
Ali Nenad majke ne slušaše,
Već on čini, što je njemu drago:
On pokroji na sebe odelo,
Sve zeleno od čoe zelene,
A okratko s goricom jednako,
Pak usede na dobra konjica,
I diže se braca da potraži,
Da ga živa želja mimoiđe.
Nigdi svoga on ne pušta glasa,
Niti pljunu, ni na konja viknu;
A kad dođe gori Garevici,
Kliče Nenad, kako soko sivi:
“Garevice, zelena gorice!
“Ne raniš li u sebi junaka,
“Predragoga mog brata rođena?
“Ne raniš li u sebi junaka,
“koji bi me s bracem sastavio?”
Predrag sedi pod jelom zelenom,
Predrag sedi, pije rujno vino;
Kad sasluš’o Nenadova glasa,
Družbini je braći besedio:
“Oj družbino, moja braćo draga!
“Ispadnite na drum za busiju,
“Dočekajte neznana deliju,
“Nit’ ga bijte, niti ga globite,
“Već ga živa meni dovedite:
“Otkudgod je, on Je roda moga.”
Ustalo je trideset momaka,
Na tri mesta sve po deset stalo.
Kad na prvi deset naišao,
Nitko ne sme pred njeg’ da iziđe,
Da iziđe, da konja privati,
Već ga staše strelom strijeljati.
Besedi im mlađani Nenade:
“Ne streljajte, braćo iz gorice,
“Ne bila vas vašeg brata želja,
“Kako mene i brata mojega!
“Što me tužan ovud poteralo!”
Oni njega propustiše s mirom.
Kad na drugi deset naišao,
I oni ga strelom strijeljaše,
I njima je Nenad besedio:
“Ne streljajte, braćo iz gorice,
“Ne bila vas vašeg brata želja,
“Kano mene i brata mojega!
“Što me tužan ovud poteralo!”
I oni ga propustiše s mirom.
Kad na treći deset naišao,
I oni ga strelom strijeljaše,
Rasrdi se mlađani Nenade,
Pak udari na triest junaka:
Prvi deset sabljom posekao,
Drugi deset konjem pogazio,
Trebi s’ deset po gori razbeže,
Koje k gori, koje k vodi ladnoj
Glas dopade Predragom junaku:
“Zle ga seo, Predrag arambaša!
“Dođe tebi neznana delija,
“Iseče ti po gori družbinu.”
Predrag skoči na noge lagane,
Pak uzima luke i strijele,
Pak izlazi na drum na busiju,
Pak zaseda za jelu zelenu,
Skida njega strelom sa konjica
Na zlo ga je mesto udario,
Na zlo mesto, u srce junačko.
Vrisnu Nenad, kako soko sivi,
Vrišteći se po konju povija:
“J’o junače, iz gore zelene!
“Živa tebe, brate, Bog ubio!
“Desnica ti usanula ruka,
“Iz koje si strele ispustio!
“I desno ti oko iskočilo,
“S kojim si me, more, namotrio!
“Još te tvoga brata želja bila,
“Kano mene i brata mojega!
“Što me tužan ovud poteralo,
“Naopako a po moju glavu!”
Kad je Predrag reči saslušao,
Iza jele njega zapituje:
“Tko si junak, i čijeg si roda?”
Ranjen Nenad njemu odgovara:
“Što me, more, ti za roda pitaš?
“Od mene se oženiti ne ćeš;
Ja sam junak mlađani Nenade,
“Imam staru samoranu majku,
“I jednoga brata rođenoga,
“Predragoga mog brata rođena,
“Pak se digo da njega potražim,
“Da me živa moja želja mine,
“Naopako a po moju glavu!”
Kad je Predrag reči razabrao,
Od stra ljuta strele ispustio,
Pak pritrča ranjenu junaku,
Skida njega s konja na travicu:
“Ta ti li si, moj brate Nenade!
“Ja sam Predrag tvoj bratac rođeni
“Možeš li mi rane preboleti?
“Da poderem tanane košulje,
“Da te vidam i da te zavijam.”
Ranjen Nenad njemu odgovara:
“Ta ti li si, moj brate rođeni!
“Vala Bogu, kad sam te video,
“Te me živa moja želja minu;
“Ne mogu ti rane preboleti,
“Već ti prosta moja krvca bila!”
To izusti, pa dušicu pusti.
Nad njim Predrag jade jadikuje:
“J’o Nenade, moje jarko sunce!
“Rano ti mi ti beše izišlo,
Pa mi tako rano ti zasede!
“Moj bosiljče iz zelene bašče!
“Rano ti mi beše procvatio,
“Pa mi tako rano ti uvenu!”
Pa potrže nože od pojasa,
Te udara sebe u srdašce,
Mrtav pade pokraj braca svoga.

                          Gledaj Orle!

Dok Orlovi u visine, svoja moćna krila šire,

leti pogled s Prokletija, gde je moja Metohija?

Gledaj Orle moj sokole, koliko me rane bole,

koliko me bole rane, kad pogledam na Dečane!

Monahinje kao breze uz molitve što trepere,

sveće pale, Boga mole, za spas roda, za spas vere

Gledaj Orle kako sija! Dušanova Pećaršija!

Svetilište drema ovo, mora ostat Srbinovo!

Kosovo će da oživi, Božuri će opet cvati,

Svojoj crkvi, svojoj njivi, prognani će da se vrati

Gledaj Orle od miline, Gračanicu kraj Prištine,

najsjajnija zagodbina, sjajnog kralja Milutina!

Pozdravio bih sve dobre ljude širom sveta. Rodom sam iz Kosovoske Mitrovice, ali posle rata 2002. godine sam prešao da živim u Beograd!

Ovaj blog nije baš nešto, pošto nisam vešt u tome, šaljite vaše komentare, kako bi poboljšali ovaj blog!

Bolje je da nas unuci mrtve pamte,
nego da nas sinovi žive zaborave!

Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu!

Najlepši most na svetu

Ko to tamo pomoć ište?

žene plaču, deca pište,

zvono jeca, božur vene,

to Kosovo zove mene!

Sve svetinje na Kosovu,

u snovima mene zovu,

Metohija ravna cvili,

Zašto ste me ostavili?

Oj Kosovo, Oj Kosovo,

doći ću ti ja ponovo!

Metohijo, Metohijo,

nisam te zaboravio!

Oj Srbijo, zemljo mati,

što je tvoje ti povrati,

reci glasno celom svetu:

“SRBIJA JE NA KOSMETU!”

Oj Kosovo, Oj Kosovo,

doći ću ti ja ponovo,

Metohijo, Metohijo,

nisam te zaboravio.